“SAMO TEORIJA”?
O DOGMATSKOM POGLEDU NA ULOGU TEORIJE U NAUCI
Milan M. Ćirković
Astronomska opservatorija, Beograd
Departman za fiziku, Novosadski univerzitet
1. UVOD: “SAMO TEORIJA”?
Kada je pre oko godinu dana, tadašnja srpska ministarka prosvete podigla veliku prašinu uklanjanjem Darvinove teorije evolucije iz školskih programa, i kod nas se sa visokog mesta začuo (ne)slavni argument kojim kreacionisti već poodavno vitlaju u svojim agresivnim kampanjama širom sveta: “evolucija je samo teorija!” Čovek na ulici, koji se ne bavi profesionalno naukom, makar se i interesovao za njene rezultate na popularnom nivou, teško izbegava da ne bude impresioniran time: pa “svi znamo” da se “teorija” razlikuje od “stvarnosti”, ili da je čak obično u sukobu sa “činjenicama”. Ovo je neiscrpan izvor zabuna, pošto svi termini pod navodnicima u prethodnoj rečenici u nauci znače nešto sasvim drugo nego u svakodnevnom životu.
Nažalost, oni koji o stvarima u društvu, pa i školskim programima, odlučuju su obično veoma daleko od nauke, pa su već samim tim – čak i da im ne pripisujemo ideološke ili druge zlonamerne motive – skloniji da prihvate svakodnevni govor u kome je “teorija” maltene pogrdan pojam. U daljem tekstu videćemo da oznaka bilo čega (pa i darvinizma) kao “samo teorije” može biti sve drugo, samo ne pežorativna – naprotiv!
U poduhvatu raščišćavanja zabluda i konfuzija nimalo ne pomaže ponašanje medija, novinara, popularizatora nauke, pa i pisaca udžbenika, koje stvara (uz mali broj časnih izuzetaka) potpuno iskrivljenu i pogrešnu sliku o istinskom naučnom radu i procesu kojim smo došli do velikih otkrića. Kao što je odavno primećeno, zadatak onih koji pišu o nauci potpuno je različit, a često i direktno suprotan zadatku samih naučnika. Primer za to su fotografije: kad god se – a to ionako nije čest slučaj – pojavi potreba za fotografisanjem naučnika, to se uvek čini u njihovom radnom okruženju, pri čemu hemičar mora biti u belom mantilu sa epruvetama, astronom u kupoli teleskopa, itd. Kako fotografišete čoveka koji misli? Odgovor: nikako, jer to nije medijski interesantno! Stoga u tom svetu fotogeničnosti, propagande i “odnosa sa javnošću” mesta teoretičarima uglavnom nema, što je svakako izvor vrlo opasnog iskrivljavanja slike o nauci. Stoga je tužno, ali ne i čudno, da besmislen pokušaj da se evolucija obesnaži pseudoargumentom “samo teorija” nailazi na podršku u velikom delu javnosti, čak i one obrazovane. Sve to ukazuje na neophodnost razumevanja bitnih principa i rezultata filozofije nauke, a posebno onog njenog dela koji se naziva epistemologijom (ponekad, uz oprostivo pojednostavljenje, i teorijom saznanja). Ironično, ovi rezultati koji snažno ističu ravnopravnost, ako ne i primat, teorijskog saznanja su od ogromne praktične koristi u svakodnevnom naučnom radu.
Samo teorija? Neki od autora različitih evolucionističkih teorija u približnom hronološkom redosledu su: Žan-Batist Lamark, Čarls Darvin, Hugo de Friz, Pol Kamerer, Rihard Goldšmit); činjenica da je Darvin iz skoro 150 godina kontroverzi izašao kao pobednik u ruhu neo-darvinističke “sintetičke teorije” nastale sredinom XX veka ne treba da nas navede na naivan zaključak da su njegovi istinski oponenti bili srednjevekovni verski fundamentalisti, a ne tek drugačiji naučni evolucionisti.
Ova se tema dotiče mnogih važnih pitanja o kojima se nažalost malo govori, a naročito se izbegavaju u udžbenicima: odnos nauke i pseudonauke, pojmovi epistemičke statičnosti i dinamičnosti, zatvoreni i otvoreni teorijski sistemi, uloga etike u nauci, te priroda i struktura revolucija u nauci. O njima nažalost ovde ne možemo govoriti, ali zainteresovanom čitaocu svakako preporučujemo literaturu navedenu na kraju teksta. Jednu stvar valja, međutim, odmah istaći: u daljem tekstu govorićemo o teorijama, onako kako se one sagledavaju u svakodnevnom radu naučnika, ali i kako ih sagledavaju, recimo, istoričari nauke, navikli na širu perspektivu. Govorićemo, dakle, o teorijama, a ne o dogmama; razlika je istovremeno i očigledna i neuhvatljiva. Teorija u nauci može postati dogma, kako se to i kada dešava složeno je pitanje kojim se ne možemo baviti, ali valja pomenuti da se to u nauci, a posebno u razvijenim naukama kakve su prirodne, dešava neuporedivo ređe nego u ma kojoj drugoj oblasti ljudske aktivnosti. Doduše, to je donekle kompenzovano time što je dogmatizam u nauci manje oprostiv od dogmatizma u religiji, bankarstvu ili sportu!
2. BAVI LI SE NAUKA ČINJENICAMA?
It is better to admit frankly that theory has, and is entitled to have, an important share in determining belief. For the reader resolved to eschew theory and admit only definite observational facts, all astronomical books are banned. There are no purely observational facts about the heavenly bodies. Astronomical measurements are, without exception, measurements of phenomena occuring in a terrestrial observatory or station; it is only by theory that they are translated into knowledge of a universe outside.
Sir Arthur S. Eddington, The Expanding Universe (1933)
Bolje je direktno priznati da teorija ima, i treba da ima, važan udeo u određenju verovanja. Za čitaoca koji je odlučio da izbegne teoriju i da prihvati samo potpuno obzervacione podatke, sve knjige iz astronomije su zabranjene. Nema čisto obzervacionih podataka o nebeskim telima. Astronomska merenja su, bez izuzetka, merenja fenomena koji se odigravaju u zemaljskoj opservatoriji ili stanici; samo kroz teoriju ove obzervacije mogu biti prevedene u znanje o spoljnom univerzumu.
Ser Artur S. Edington, Univerzum u Širenju (1933)
Svakodnevno se suočavamo sa pozivima ljudi koji sebe smatraju racionalnim i modernim da se oslanjamo na činjenice, da se vratimo činjenicama, itd. U popularnoj predstavi, nauka se bavi činjenicama, a činjenice se obično definišu tako da predstavljaju ako ne same eksperimentalne rezultate, a ono neka jednostavna uopštavanja iz njih (“činjenica je da je Zemlja okrugla”). Sada ćemo pokušati da objasnimo kako u ovoj popularnoj predstavi ima jako malo istine, i da je za razvoj nauke sam koncept “činjenice” gotovo potpuno nevažan! Iz njega proističu brojne zablude, kao i ničim opravdana idolatrija eksperimentalnih rezultata koja dovodi do naopakog pogleda na nauku.
Verovatno najznačajnija pojedinačna poruka filozofije nauke sastoji se u onome što se naziva Dijem-Kvajnovom tezom, po imenima francuskog fizičara i filozofa Pjera Dijema (Pierre Duhem, 1861–1916) i američkog matematičara i filozofa Vilarda Kvajna (Willard Van Orman Quine, 1908—2000). Mada ima mnogo verzija, D-K tezu možemo sažeti u sledeći iskaz:
Teorija je uvek nedovoljno određena (subdetermined by) eksperimentom.
Kao i u ogromnom broju drugih slučajeva, krajnje elementarna istina ima čitav niz dubokih, ozbiljnih i “na prvu loptu” nesagledivih posledica. Jedna od njih jeste da u nauci nema “čistog” empirijskog saznanja, čak ni u najnaprednijim disciplinama! Zapravo, razvoj neke discipline je korelisan sa razvitkom teorijskih interpretacija u toj oblasti, a ne sa količinom empirijskih podataka (“činjenica”). Posledica toga je i ono što je, mnogo pre Dijema i Kvajna napisao niko drugi do Čarls Darvin (koji je, što se nažalost retko priznaje, veoma značajan i kao filozof nauke): “Začuđuje da tako malo ljudi razume da nijedno posmatranje prirode nema nikakvog smisla ukoliko nije u korist ili protiv nekog gledišta.” Ono što je Darvin nazivao “gledištem” jeste ono što danas smatramo naučnom teorijom. Jednostavno, zar ne?
Možemo stvar i obrnuti. Zamislimo da na neki način (kristalna kugla, intuicija, ili gledanje rešenja na kraju udžbenika) znamo odgovor na pitanje kako se veličina koju merimo Y menja u zavisnosti od promenljive X pre nego što smo sa merenjima krenuli. Bitna posledica D-K teze je da moramo sve empirijske podatke/rezultate merenja uzimati sa rezervom ukoliko imamo teorijskih razloga za verovanje da karakteristike datog merenja (kvalitet instrumenata, uslovi, itd.) nisu dovoljne za diskriminaciju među teorijama. Ovo se često dešava u istorijskim naukama (geologija, kosmologija, evoluciona biologija, isl.) gde je potrebno razlučiti različite načine promene neke veličine sa vremenom, a na raspolaganju su nam merenja koja su ili suviše spora ili suviše brza u odnosu na karakteristično vreme promene
3. KAKO UPOKOJITI VAMPIRA?
A što se naziva tiče, tvrdim da nijedna stvar nema stalan naziv i da ništa ne stoji na putu da se ono što sada zovemo “okruglim” nazove “pravim” ili pak, da se “pravo” nazove “okruglim”, a ukoliko neko stvarima promeni i da suprotne nazive, nijedan od tih naziva neće biti čvršće povezan sa stvari od onog prethodnog.
Platon, Sedmo pismo (cca. 370 P.N.E.)
Britanski naučno-popularni časopis New Scientist od 25. maja 2002. (kao reakcija na članke u prethodnim brojevima posvećene merenjima radioaktivnosti, kao i prilog o političkim potresima u Francuskoj) donosi neodoljivo pismo čitaoca Čarlsa Norija:
“Da li su radioaktivne padavine iz Černobilja i uspon Žan-Mari Lepena u Francuskoj bili pod uticajem engleskog kralja Henrija II? Pogledajte mapu francuskih poseda koje je držao ovaj, najevropskiji od svih engleskih monarha (proveo je najveći deo života u Francuskoj) 1154. godine i imaćete odlično podudaranje sa oblastima u kojima je Le Pen dobio malo glasova u prvom krugu izbora, a još bolje podudaranje sa drugim krugom. Vratite se glasovima francuskog Nacionalnog fronta u sedamdesetim i osamdesetim godina i relacija ostaje na snazi.
Potpuno me zbunjuje kako je dobri kralj Henri (koji je govorio francuskim jezikom i znao jako malo engleskih reči) koji svakako nije poznavao nuklearnu hemiju, uspeo da reprodukuje mapu padavina radioaktivnog cezijuma iz Černobilja…”
Krajnje jednostavan uvid u istorijske atlase, kao i u pomenute članke iz ranijih brojeva New Scientist-a, ukazuje da je korelacija koju je zapazio Nori zbilja izuzetno dobra. Bolja, može se pokazati, od onih na osnovu kojih su učinjena brojna priznata naučna i tehnička otkrića, od Faradejevog otkrića elektromagnetne indukcije do Habla, cefeida i vasione van Mlečnog puta.
Da li bi i mi trebalo da smo zapanjeni, poput Norija? Ako nismo, zašto je tako? Očigledno, zato što nam se sličnost u geografskom rasporedu čini potpuno slučajna, i navođenje ovih podataka zajedno naprosto lišenim bilo kakvog dubljeg smisla. Ali, kako se zapravo u nauci pronalazi smisao? Zašto nam se ova korelacija čini i za jotu manje ozbiljna od, na primer, rezultata nekog psihološkog ili sociološkog istraživanja koje pronalazi, zapanjujuće visok stepen korelacije po opštinama između kvaliteta obdaništa i potrošnje sosa od soje? Tačno je da nema nikakvog nezavisnog argumenta za visoko fantastičnu pomisao da je Henri Plantagenet mogao uticati na rezultate izbora (sama koncepcija bila bi mu verovatno nerazumljiva i šokantna) 800 godina nakon svoje smrti. Ali isto tako nema ni traga ikakvom nezavisnom argumentu (u ovom izmišljenom primeru) da vaspitačice po obdaništima pripremaju decu za konzumiranje kineske hrane! I jedno i drugo je podjednako besmisleno! Ali, zašto nam se ono prvo odmah čini očigledno besmislenim, dok u pogledu drugog nismo tako sigurni, te nam se po glavi mota misao da bi “tu ipak moglo biti nečeg”.
Pored očigledno zabavnog prizvuka (što je svakako i bila Norijeva namera), ovde se radi o nečem veoma ozbiljnom, što zadire duboko u srž naučnog metoda. Reč je o onome što je veliki škotski matematičar i statističar Džordž Adni Jul (G. Udny Yule, 1871-1951) nazvao “besmislenim korelacijama” (engl. nonsense correlations). U radu iz 1926. godine, Jul je ispitivao korelaciju veoma visokog stepena između produženja života u Engleskoj i opadanja broja venčanja po obredima anglikanske crkve. Primer je interesantan, jer ilustruje podmuklu zamku koju pred istraživača postavljaju besmislene korelacije: na prvi pogled čini se da bi ove dve pojave mogle biti uzročno povezane, iako pravo objašnjenje izmiče. Jul je nakon detaljnog istraživanja zaključio da je svaka uzročna veza između ovih pojava potpuno iluzorna, te da je korelacija čista slučajnost. Neko bi mogao primetiti da je verovatnoća takve slučajnosti jako mala. Međutim, to je pogrešno, jer bez obzira koliko malo a priori verovatna podudarnost će se ispoljiti u dovoljno velikom skupu fenomena. Priroda i ljudsko društvo su naprosto toliko bogati fenomenima, da je dovoljno samo zagrebati po tom bogatstvu da bi se pronašle čudesne i sasvim proizvoljne podudarnosti. Ponekad glupe korelacije mogu imati neki dubok i neočevidan uzrok; najčešće, one su samo proizvoljna konstrukcija zakona velikih brojeva, poput sličnosti oblaka na nebu sa kontinentima, koje svako dete ponekad zapazi. Eto jedne pouke koju istorija nauke često potvrđuje: i za najveće budalaštine se može naći potpora u iskustvu/eksperimentu/praksi… – samo ako se dovoljno traga! A da bismo razlučili hrabre od besmislenih hipoteza potrebno nam je razrađeno i napredno teorijsko saznanje.
Kao što i Nori primećuje, teško da i najneobuzdanija mašta može dati bilo kakvo objašnjenje za korelaciju anžujskih poseda u Francuskoj sa radioaktivnim padavinama iz Černobilja ili anti-fašističke svesti glasača. Stoga je odlično što su ova dva primera navedena zajedno, pošto su obe korelacije potpuno besmislene, i u saznajnom smislu obe imaju potpuno identičnu, odnosno nultu vrednost. Ovo se može proširiti u opšte pravilo koje bi, otprilike, moglo da glasi:
Ne pripisujte vezi između ma koje dve stvari A i B nikakvu važnost, ukoliko prethodno nemate dobru ideju (odnosno teorijski razlog) zašto bi A i B trebalo da budu povezani!
Ovo ima duboke posledice po naučnu praksu i metodologiju, pošto nasuprot materijalističkoj i pozitivističkoj iluziji o empirijskoj nauci osvetljava druge aspekte naučnog stvaralaštva: intuiciju, inspiraciju, estetiku. Ove pojave su često zanemarivane u svakodnevnoj predstavi koju imamo o naučnom radu, koja je formirana često pod velikim uticajem ideoloških stavova poput logičkog pozitivizma ili vulgarnog materijalizma. Međutim, ukoliko želimo da izbegnemo zamke besmislenih korelacija i razumemo kako se kreće istinska nauka, svakako ih moramo uzeti u obzir. Besmislene korelacije nam ukazuju da je bilo koja generalizacija iz iskustva veoma opasna praksa, kada smo na teorijski novom i nepokrivenom terenu. Ako nemate teoriju kojom se rukovodite, vaš rad, ma koliko on bio temeljan, naporan i dugotrajan, osuđen je na propast! Zapravo, stvar je još gora po naivni empiricizam, jer u nedostatku teorije vaša prilježnost u eksperimentalnom ili posmatračkom domenu je zapravo kontra-produktivna: što više radite, to ćete nužno uočavati sve više i više besmislenih korelacija! Svaki novi podatak se može zaveriti u besmislenu korelaciju sa svim ostalima, a očigledno je da se sa povećanjem broja podataka broj besmislenih korelacija eksponencijalno brzo uvećava! U ovom svetlu se odlično može razumeti poznata Bolcmanova deviza da “nema ničeg praktičnijeg od dobre teorije.”
Ovde možemo zastati i razmisliti o dužini i težini puta koji neka naučna disciplina mora preći od svog začetka do one faze u kojoj se smatra “zrelom” naukom. Na dužinu tog puta očigledno ne utiče, barem ne u linearnoj srazmeri, količina dostupnog empirijskog materijala. Da je drugačije, mnoge bi društvene i medicinske nauke bile znatno zrelije od, recimo, astronomije, pošto potonja i dan-danas raspolaže sa krajnje skromnom bazom empirijskih podataka, naročito kada se radi o prostoru van našeg planetarnog sistema. Međutim, nijedan ozbiljan istoričar ili filozof nauke neće se složiti sa ovakvom tvrdnjom, već će, naprotiv, istaći da su astronomske teorije veoma dobro razvijene, sa detaljnim matematičkim aparatom, i omogućuju da se definišu strogi kvantitativni testovi koji svaku od njih potvrđuju ili odbacuju, što je sve obeležje zrele nauke. Nasuprot tome, teorijska osnova većine društvenih nauka, izrazito je slaba, zbog očigledne složenosti fenomena koji su predmet izučavanja ovih disciplina. U društvenim, pa i medicinskim naukama, veoma se često dešava ne samo da se objavljuju rezultati koji nemaju nikakvu, pa ni najudaljeniju, teorijski interpretaciju (“ishrana bogata belim lukom utiče povoljno na učenje stranih jezika kod dece” ili slični zaključci “istraživačkog tima sa univerziteta XY” kakve čitamo po novinama), već i da se čitave oblasti razvijaju oko veličina za koje nije jasno jesu li samo matematički konstrukti ili odgovaraju bilo čemu u realnosti (primer tobožnjeg koeficijenta inteligencije, IQ-a, se neizbežno nameće). Stoga su u ovim disciplinama promene paradigmi daleko češće i dramatičnije, i stoga su ove discipline pod mnogo većim uplivom vannaučnih (recimo političkih ili verskih) uticaja, što su sve simptomi epistemološke nezrelosti.
U slavnim predavanjima na Kaltehu, Ričard Fejnmen je, u jednoj od karakterističnih digresija, napomenuo da se fizičar se po tome i razlikuje od matematičara što on mora znati rešenje neke jednačine pre nego što počne da je rešava! Ovu ideju – koja je takođe blisko povezana sa D-K tezom – Fejnmen je verovatno nasledio od svog mentora, velikog fizičara i možda još večeg filozofa fizike, Džona Arčibalda Vilera, čije poznato PRVO MORALNO PRAVILO za mlade naučnike glasi: “Nikad se ne upuštajte u proračune pre nego što znate odgovor! Napravite procenu pre svakog proračuna, pokušajte sa jednostavnim fizičkim argumentima (simetrija! invarijantnost! održanje!) pre svakog izvođenja, pogađajte odgovore na svaku zagonetku!”
Evolucija kao “samo teorija” redux: čak ni tako spektakularne potvrde evolucionističkih doktrina kao što je Bardžesov škriljac u Britanskoj Kolumbiji , gde je pronađena izuzetno bogata kambrijska fauna od pre približno 520 miliona godina, ne predstavlja, striktno govoreći “dokaz evolucije”. U faunu Bardžesa spada i čudesni fosil Opabinia-e, bića sa pet očiju i surlom građenom poput creva usisivača. Evolucija, kako Darvinova, tako i ma koja druga uvek ostaje “samo teorija”, u čemu, naravno, nema ničeg lošeg: darvinizam je izvrsna teorija bez koje, po slavnim rečima Teodosijusa Dobžanskog, ništa u biologiji nema smisla.
Ma koliko nam se ovo činilo neobičnim, pa i nastranim, taj osećaj proističe prevashodno iz snage naših predrasuda, a one su, sa svoje strane, često inspirisane pozitivističko ili vulgarnim materijalističkom bojom naočara kroz koje smo navikli da posmatramo svet, pa i naučnu aktivnost. Ako je ideja uspešna (u smislu objašnjavanja fenomena, predviđanja ishoda ogleda ili broja drugih ideja koje iz nje proističu), tada se nje treba držati, ukoliko nije, nikakva količina empirijske podrške, na dugi rok, neće koristiti. Ispostavlja se da su u istoriji nauke ideje dobijene na osnovu često iracionalnih pristupa, poput estetske vrednosti (Ajnštajnova relativnost, Dirakova teorija polja, itd.), često daleko uspešnije od onih dobijenih prostim uopštavanjem iz opita ili prakse. Zašto je to tako, daleko je dublje pitanje, čijem se odgovoru istoričari i filozofi nauke još nisu približili.
Besmislene korelacije se često zloupotrebljavaju u ideološke svrhe tako što se uzročna veza ili insinuira (“Dok žene nisu imale pravo glasa, nije bilo nuklearnog oružja/ozonske rupe/AIDS-a/televizijskih reklama.”) ili nameće kao argument (“Statistike pokazuju da među pismenim ljudima ima više homoseksualaca nego među nepismenim; dakle, pismenost čini ljude homoseksualcima.”) za potvrdu autorovih stavova. Naravno, tada smo obično u stanju da besmislenost korelacija prepoznamo. Da li smo sigurni da bismo to uspeli i kada se radi o suptilnijim kontroverzama, kao što je veza ljudskih industrijskih aktivnosti i klime, ili korelacija korišćenja pesticida i pojave određene vrste raka?
4. HISTORIA UNIVERSAL DE LA INFAMIA (“OPŠTA POVEST GADOSTI”)
Do sad smo se bavili predradrasudama, neodređenostima i zabunama za koje implicitno pretpostavljamo da su posledica bilo slučajnih bilo sistematskih, ali u svakom slučaju nenamernih, grešaka. Treba, međutim, biti svestan da se u nauci ispoljava i drugačija vrsta “grešaka”: one koje se čine namerno, adekvatnije nazvanih prevarama. Ova vrsta neetičkog ponašanja ima dugu istoriju u koju svakako ne možemo ulaziti; pomenućemo samo onaj njen aspekt koji se odnosi na odnos empirijskog i teorijskog saznanja. Postoji nijansa u engleskoj terminologiji (fraud vs. hoax) koja bi se mogla grubo prevesti kao prevara vs. neslana šala; u ovu drugu kategoriju spadale bi stvari kao što je “Sokalova podvala” od pre desetak godina ili pak slavna radio-drama Orsona Velsa sa kraja 1930-tih godina kojom je ubedio milione naivnih slušalaca da su Marsovci izvršili invaziju na Zemlju. Nasuprot tome, ozbiljne prevare u nauci su znatno malignija pojava, zbog kojih se uludo troše ogromna sredstva, a još više vreme i energija istraživača, i koje su ponekad u stanju da u slepu ulicu skrenu čitave naučne discipline.
Među najslavnije prevare u istoriji nauke spadaju čovek iz Piltdown-a (lažni čovekov predak, zapravo lobanja načinjena od komada lobanje čoveka i orangutana, slučaj koji je gotovo za pola veka skrenuo na stranputicu evolucionu antropologiju); rezultati ser Sirila Barta (Cyril Burt) o naslednosti IQ-a kod (ispostavilo se izmišljenih) identičnih blizanaca; “ofarbane” žabe Pola Kamerera koje su dokazivale lamarkističku ideju o nasleđivanju stečenih osobina; agronomski “rezultati” Trofima D. Lisenka i njegovih sledbenika, takođe zasnovani na lamarkizmu; spektakularni skorašnji (1998-2002) rezultati Jana Hendrika Šena (Schön) u Belovim laboratorijama u fizici čvrstog stanja i nanotehnologiji. Ovom spisku treba dodati i granične slučajeve: fenomene koji su očigledno česta meta prevaranata, ali u kojima nije isključeno da postoje i stvarni fenomeni (poput parapsiholoških fenomena, ili holističke/emergentne/nelinearne fizike, posebno u obliku u kojem je promoviše Stiven Volfram).
Zapazimo da su sve ove velike podvale nastale u okviru eksperimentalnog rada. Ovo nije nimalo čudno: teorija može biti pogrešna slučajno ili namerno, ali o tome osim samog teoretičara, niko ne može doneti nezavisni sud. Sa druge strane, kod empirijskog rada moguće je, doduše obično uz velike napore, razdvojiti ono što je slučajno pogrešno od onog što predstavlja falsifikat, odnosno zlu nameru. Da to nije uvek jasno, čak ni više decenija nakon što su podvale otkrivene svedoči nam primer mastilom obojene žabe Pola Kamerera iz 1926, podvale za koju se nikada nije dokazalo ko je zapravo odgovoran, mada je Kamerer zbog tog skandala počinio samoubistvo. Rihard Goldšmit, veliki nemački embriolog, koji je kasnije zbog svog saltacionizma sam postao žrtva podsmeha (mada nikada ne i optužbi za nemoralno ponašanje), naglašavao je u ličnom osvrtu na čitavu ovu aferu da je jedan od glavnih generatora bila Kamererova “opsesivna žudnja za pozitivnim rezultatima”. Ovo je veoma važna poenta iz današnje perspektive, koju Kamererova afera deli sa gotovo svim sličnim skandalima: na jednoj strani imamo žudnju eksperimentatora za pozitivnim rezultatima, koja raste proporcionalno složenosti eksperimenta, ceni laboratorijske opreme (treba pravdati ulaganja u “čistu” nauku!), ugledu institucije u kojoj naučnik radi, pa donekle – i paradoksalno – samim intelektualnim sposobnostima eksperimentatora. Kao i u drugim oblastima, prosečan će se naučnik lakše pomiriti sa neuspehom od izuzetno sposobnog ili briljantnog. No, nije sve u tome što će eksperimentator pojednostavljeno rečeno, videti ono što želi da vidi; druga strana problema jeste žudnja široke naučne (pa i vannaučne) javnosti da čuje onakve rezultate kakve želi da čuje. A ono što ona želi da čuje nisu nužno rezultati koji se slažu sa prethodnim predrasudama (mada je i to čest slučaj): još više od toga javnost želi spektakularne, revolucionarne rezultate, one koji stvaraju i/ili ruše paradigme.
Nedovoljno znanje o slučajevima kakav je Šenov, Kamererov, čovek iz Piltdauna i drugi, te njihova nedovoljna prisutnost u naučnoj javnosti, a posebno obrazovanju, nema stvarnog opravdanja. Posebno to postaje uznemirujuće kada se uporedi sa čestim kritičkim osvrtima i napadima na rezultate teorijske nauke koji se proglašavaju “neproverljivim”, “metafizičkim”, “spekulativnim” ili čak “beskorisnim”. Kad god se ljudi podsmevaju teoretičarima struna koji postuliraju 26 dimenzija od kojih su sve osim 4 skrivene i nedostupne, ili kosmolozima kada govore o multiverzumu koji se sastoji od 10120 kosmosa nalik našem, nije loše podsetiti se slučajeva kao što je Piltdaunski čovek ili Kamererova žaba, ne da bi se donosili etički sudovi i zaludno moralisalo, već da bi se uvidelo da je empirijsko saznanje u najmanju ruku isto toliko podložno grešci, neodređenosti ili manipulaciji kao i teorijsko. Prava podela, naravno, ne leži na liniji eksperimentalna/teorijska nauka već jednostavno, kao i uvek, na liniji kvalitetna/nekvalitetna nauka. Ljudima vaspitanim u iluzijama o primatu eksperimentalne nauke nad teorijskom i empirijskog nad teorijskim saznanjem, te zagovornicima dogmatske fikcije da se “eksperimentom utvrđuje istina” (ili još gore, da se “nauka bavi istinom” ili čak “Istinom”) možemo samo preporučiti da se obrazuju u istoriji nauke. Mada možda nije univerzalni lek, ipak može poput penicilina pomoći kod zapanjujuće širokog spektra problema i nedoumica.
IZBOR IZ LITERATURE
Srećna okolnost jeste što smo tokom poslednjih godina, sa više novih izdanja i re-izdanja donekle uspeli da nadoknadimo ogromne propuste izdavačke delatnosti iz oblasti filozofije nauke u prethodnim decenijama – stoga ovde navodimo samo izbor iz izdanja na našem jeziku. Praktično sve knjige iz ovog kratkog i subjektivnog izbora mogu se nabaviti u bolje opremljenim domaćim knjižarama.
Dijem, P. “Cilj i struktura fizičke teorije” (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 2003).
Đorđević, R. “Uvod u filosofiju fizike” (Jasen, Beograd, 2004).
Hemlin, D. V. “Teorija saznanja” (Jasen, Nikšić, 2001).
Koen, M. R. i Nejgel, E. “Uvod u logiku i naučni metod” (Jasen, Beograd, 2004).
Penrouz, R. “Carev novi um” (Informatika, Beograd, 2004).
Poper, K. R. “Pretpostavke i pobijanja” (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 2002).
Vajnberg, S. “Snovi o konačnoj teoriji” (Polaris, Beograd, 1997).