Prelazni Fosili

9. Žirafe, kitovi, konji i druge napomene

Pošto je namena ovog teksta da ukaže na greške i neznanje u kreacionističkim tvrdnjama o prelaznim fosilima, vredi ukratko odgovoriti na još nekoliko takvih tvrdnji koje se često pojavljuju.

Vrat Žirafe

     Vrat žirafe je jedan od najboljih primera evolutivnog razvoja koji nema priliku da nalazi najbolje rešenje za problem, već mora da radi sa sistemima koji su već prisutni.
     Svi sisari, uključujući tu i žirafe, imaju sedam vertebri u vratu. Kod žirafa, ove vertebre su prosto daleko veće. Uporedimo ovo za trenutak sa pticama, koje sve imaju četrnaest vertebri. Kolibri, kome bi dobro došlo da ima samo sedam vertebri u vratu, ima četrnaest. Žirafa, kojoj bi dobro došlo da ima četrnaest, ima sedam. Obe ove životinje su ili produkt stvoritelja koji nije dobio baš najbolje ocene iz inžinjeringa, ili su produkt evolucije.
     Zbog ovog ograničenja u broju vertebri, žirafe imaju ogromne probleme sa pokretljivošću vrata, pogotovo kada moraju da se sagnu da bi pile vodu. Starije žirafe često ginu na pojilu zato što ne mogu dovoljno brzo da se isprave kada budu napadnute od strane mesoždera. Ako se noge suviše rašire, žirafa pada na zemlju i više ne može da ustane.
     Možda najbolji primer preostataka iz evolucionog razvoja je vagus nerv, koji povezuje mozak sa grlom. Ovaj nerv, međutim, je u jednom delu evolucije išao ispod aorte, i taj pravac razvoja je ostao fiksan kroz evoluciju...sve do žirafe. Tako danas u žirafi nerv ide od mozga niz vrat do aorte u telu, ispod aorte, pa uvis kroz pola vrata nazad do larinksa...preko tri metra potpuno nepotrebne dužine.
     I pored svega ovoga, neki kreacionisti tvrde da je dizajn vrata žirafe “toliko savršen”, da nije nikako mogao nastati evolucijom. Na takve izjave, biolozi mogu samo da se nasmeju.
     Druga najčešća tvrdnja u kreacionističkoj literaturi je da nema nikakvih tragova da je ikada postojala vrsta čiji vrat bi bio na pola puta između antilope i žirafe. U odgovor na ovo, jedna slika (mužjak gerenuka, vrste bliske žirafama) je možda i najbolji mogući odgovor.

Prsti konja

     Tokom prvih pedeset godina prošlog veka, evolutivni niz u razvoju konja je bio među najbolje poznatima, tako da je često korišćen kao primer u udžbenicima biologije. Iz tog razloga se takođe često nalazio na meti napada kreacionista, koji su se upinjali da dokažu da tu nema nikakve evolucije.
     Tri tvrdnje su posebno česte. Prva je da su fosili Hyracotheriuma, prvog pretka konja, nađeni u istom sloju u kome su nađeni ostaci modernih konja. Ova tvrdnja nije problematična za evoluciju – kao što je objašnjeno u uvodu, originalna vrsta može da preživi i duže nego vrste koje su se odvojile od nje – tako da ova krecionistička tvrdnja pada u vodu kao argument bez obzira na bilo kakve druge probleme. Međutim, u ovom konkretnom slučaju ti problemi su veoma zanimljivi. Naime, pošto se ova tvrdnja pojavljuje toliko često u kreacionističkoj literaturi, nekoliko biologa je počelo da traži mesto na kome se pominje nalaz Hyracotheriuma u istom sloju sa modernim konjima. I pored sve potrage, i pored kopanja kroz kreacionističke izvore...nikakva dokumentacija o takvom nalazu nikada nije pronađena. Drugim rečima, ovo je samo još jedan primer tvrdnje koju je neki kreacionista izmislio pre ko zna koliko decenija, i koju drugi kreacionisti i dan danas ponavljaju bez provere.
     Druga tvrdnja je da prelazni fosili konja zapravo nisu prelazni fosili pošto nema prelaznih fosila između prelaznih fosila. Recimo, jedan domaći kreacionista tvrdi da se “jednoprsti brstioci poput Equus-a javljaju iznenada, bez posrednika koji pokazuje postepenu evoluciju iz troprstih”. Ovo je rezultat pisanja teksta o fosilima bez da se ti fosili prvo pogledaju. Shema A pokazuje razvoj zadnjeg kopita konja kroz nekoliko međustepena u stablu, slika B pokazuje kako se razvija kopito ždrebeta modernih konja. Jasno se vidi kako se dva prsta stapaju sa osnovnom kosti koja podržava jedini preostali prst (kopito).

Treća tvrdnja je da su nađeni mnogi fosili koji se “ne uklapaju” u ovu shemu. Ova tvrdnja je sasvim tačna – standardna shema evolucije konja koja se koristi kao primer u udžbenicima biologije prikazuje direktnu evoluciju konja, bez drugih grana koje su se odvajale tokom te evolucije. Kompletna shema daje još spektakularniji dokaz evolucije, pokazujući masu vrsta srodnih konjima koje su nekada postojale, i sve međukorake u njihovom razvoju:

Veoma dobar sajt o evoluciji konja možete naći ovde.

Na shemi se jasno vide sve poznate vrste srodne konjima, kao i geološki slojevi (dužina linije) u kojima su nađeni. Možete primetiti da je mnogo vrsta konjolikih životinja živelo istovremeno, u nekim periodima na više kontinenata. Jedina “greška” u shemi evolucije koja se obično prikazuje u srednjoškolskim udžbenicima je to što se u njoj prikazuje samo direktna linija koja vodi do današnjeg konja.

Vodene krave, doslovno

     Kada je Gingrič 1979. godine našao fosil lobanje Pakicetusa, paleontolozi su sa velikim uzbuđenjem krenuli u izučavanje ove prelazne vrste između kopnenih sisara i kitova. Uzbuđenje je poraslo i među kreacionistima, koji su se požurili da objave čitave knjige o “nepremostivim problemima u evoluciji kitova”. Thevisen je 1995 godine našao lobanju Ambulocetusa, još jednu kariku u lancu. Kreacionisti su se opet požurili da objave gomilu materijala na tu temu, fokusiranu oko činjenice da je originalni izveštaj naučnika opisivao samo lobanju. Ono što su propustili da primete je pominjanje čitavog skeleta, uključujući tu i zadnje udove, čija analiza je objavljena dve godine kasnije, iz veoma jednostavnog razloga – nakon iskopavanja i čišćenja lobanje, toliko vremena je bilo potrebno da se iskopaju i pažljivo očiste preostale kosti.
     I dan danas, praktično svi kreacionistički sajtovi sadrže tekstove o “nekompletnim fosilima”, i o “rupama u fosilnom zapisu”. U silnoj strci da se evolucija kritikuje zato što suviše zaključaka izvlači samo iz lobanje, kreacionisti su propustili da primete da su otkrivena dva skoro kompletna skeleta vrsta veoma srodnih Pakicetusu. Sa strane možete videti kako trenutno poznata linija razvoja kitova izgleda trenutno. Još četiri važna fosila su nađena u periodu nakon što je ova shema nacrtana, i rezultati će biti objavljeni u toku sledećih nekoliko godina.
     Razvoj kitova počinje od mesoždera iz grupe mezonikida, kao što je Dissacus. Ova grupa je kroz nekoliko koraka (važni prelazni fosili su Eoconodon i Microclaenodon) evoluirala raspored zuba sličan današnjim kitovima.
     Vodeni život počinje sa vrstom srodnom Hapalodectes, koja je po izgledu bila donekle slična današnjim vidrama. Stopala su prilagođena za naizmenično trčanje i plivanje, zubi imaju strukturu koja inače postoji samo kod morskih sisara.
     Pakicetus je i dalje slična prethodnim mesožderima. Uvo pokazuje znake adaptacije za slušanje u vodi, ali i dalje je veoma kopneno (nema zaštite od promene pritiska, niti sistema za podvodnu lokalizaciju, tako da životinja nije mogla dobro da čuje pod vodom). Verovatno se radi o amfibijskom sisaru koji je najveći deo života ipak provodio na tlu. Nozdrve su okrenute unapred. Izdužena vilica i kreste na lobanji su slične kitovima.

Ambulocetus natans je prvi ključni prelazni fosil. Običan dugački sisarski rep, četiri kratke noge, zadnje noge sa velikim, proširenim stopalima sličnim perajima. Verovatno se radilo o životinji sličnoj današnjim morskim lavovima. Lobanja veoma kitolika, sa tipičnom izduženom njuškom koju vidimo kod današnjih delfina. Nozdrve su još uvek na istom mestu kao i kod drugih sisara.

     Rodhocetus je drugi ključni prelazni fosil. Građa identična Ambulocetusu, osim što su zadnje noge zakržljale skoro do neupotrebljvosti. Verovatno je mogao da puzi po zemlji, ali nije više mogao da zaista hoda. Razvija masivan rep za plivanje.
     Basilosaurus nije direktan predak današnjih kitova, ali je vrlo srodna vrsta čiji fosili pokazuju dalju specijalizaciju. Radi se o skoro potpuno kitolikoj životinji, ako se ignoriše postojanje zakržljalih i sada već potpuno neupotrebljivih zadnjih udova. Rep pokazuje tragove postojanja repnog “peraja” kakvo imaju kitovi. Nozdrve se stapaju u jednu rupu koja se pomera više uz vilicu.
     Dorudon atrox je vrsta koja je živela u istom periodu kada i Basilosaurus, i verovatno jeste predak svih današnjih kitova. Zadnje noge su još manje nego kod Basilosaurusa, druge osobine su skoro identične. Ista situacija je sa još nekoliko sličnih vrsta nađenih u ovom periodu: radi se o kitovima sa zadnjim nogama. Ove zadnje noge su, iako zakržljale, i dalje bile funkcionalne: koleno je još uvek postojalo i funkcionisalo, kao i prsti.

Opet vredi napomenuti da su ovde u pitanju samo fosilni dokazi. Druge životinje iz familije mezonikida (prvih pomenutih predaka kitova) su postale preci današnjih ungulata. Genetski dokazi pokazuju razlaz upravo u periodu na koga ukazuju fosilni dokazi. Pored velikog broja fosilnih kitova sa zakržljalim nogama, i čak današnjih kitova koji još uvek imaju malu “ploveću” kost, poslednji ostatak pelvisa, tu su i drugi atavizmi: kitovi i dalje imaju ostatke sisarskog čula njuha, na primer.
Embriološki dokazi, paleoekološki dokazi, paleobiogeografski dokazi...sve informacije koje dobijamo iz ovih nezavisnih grana naučnog istraživanja potvrđuju zaključke izvedene na osnovu fosilnog zapisa.

Otkud glodari?

     Mnogi kreacionisti citiraju Romera i druge paleontologe koji su u tekstovima iz sedamdesetih godina raspravljali razne teorije o poreklu glodara. Ono što kreacionisti izbegavaju da kažu je da je čak i tada jaz bio veoma mali: bili su poznati fosili veoma slični glodarima, kao i fosili raznih glodara iz kasnog Paleocena. Jedino što nije bilo nađeno su fosili koji bi pokazali prve korake nekih primitivnih glodarskih osobina (kao što je građa zadnjih nogu prilagođena za skakutanje).
     No, stara pesma opet: kreacionisti citiraju izvore stare četrdeset i više godina zato što su se stvari u međuvremenu promenile.
     Fosili Anagale i nekoliko srodnih vrsta iz sredine Paleocena poseduju zube koji pokazuju prve znake produženja u formacije koje vidimo kod današnjih glodara. Skelet je još uvek tipičan za rane sisare, ali građa peta se menja i postaje slična zečijoj. Prednji zubi i dalje spojeni.
     Heomus, malo kasnije u sredini Paleocena, zajedno sa čitavom grupom vrsta poznatom kao eurimiloidi. Gube se očnjaci, zubi postaju još sličniji glodarima, gleđ postaje deblja sa prednje strane zuba, javlja se razmak među prednjim zubima.
     Sledi Tribosphenomys, kod koga vidimo konačni ishod razvoja glodarskih zuba (stalni rast prednjih zuba, i tipična građa). Verovatni koren svih modernih glodara.
     Acritoparamys je prvi primitivni glodar koji je potpuno poznat. Još uvek mnoge preostale osobine ranih sisara, ali noge više prilagođene za skakutanje.
     Paramys i ostale vrste iskiromida (kasni Paleocen) je pra-glodar sličan vevericama, ali bez adaptacije za život u drveću. Primitivna vilica (čije osobine ostaju i kod današnjih veverica), glodarski prednji zubi, ostali zubi još uvek slični primitivnim sisarima.
     Od ove tačke počinje razlaz glodara na njihove osnovne podgrupe, i veoma bogat fosilni zapis prelaznih oblika.

[nazad na vrh strane]