Evolucija

Evolucija Čoveka

I Uvod

     Teorija evolucije povezuje sav živi svet u jednu veliku celinu. Najpre pomoću uporedne biologije, zatim preko fosila, a danas posredstvom genetskih analiza, razvojne biologije, biogeografije, geohemije, i mnogih drugih grana - naučnici proučavaju nastanak naše vrste počev od jednoćelijskih organizama, istražujući grananje drveta života i tražeći mesta gde su se prapreci raznih vrsta rastali...
     Za mnoge ljude evolucija je fantastična ideja, pomoću koje se može sagledati povezanost svega što postoji, i na osnovu koje se može uočiti čovekovo mesto u opštoj shemi postojanja. Za druge, nažalost, ovo je uvreda - kako iko može da tvrdi da je čovek nastao od majmuna? Ovo pitanje se često koristi kao ključni argument u preziru prema nauci i često se može čuti kako kreacionisti nazivaju teoriju evolucije “majmunskom teorijom” ili kako same naučnike nazivaju majmunima.
     Ova reakcija je pogotovo zanimljiva kada se uzme u obzir da osnovna tvrdnja nije tačna: ljudi ne potiču od majmuna, i teorija evolucije to ne tvrdi. Evolucija čoveka je mnogo složenija, zanimljivija i duža priča nego što mnogi ljudi misle.
     Veliki deo ove teme je obrađen u tekstu o prelaznim fosilima, koji objašnjava razvoj života od jednoćelijskog do višećelijskog, nastanak i razvoj životinja, od riba, preko vodozemaca, amniota, sinapsida...sve do današnjih sisara i primata. Dodatna perspektiva je data u opisu ugnježdene hijerarhije ljudske vrste. Cilj ovog teksta je da obradi jedan poseban završni deo evolucione istorije ljudske vrste: razvoj hominina u moderne ljude.
     Pre nego što počnemo da, korak po korak, razmatramo poznate podatke o evoluciji čoveka, objasnićemo nekoliko osnovnih pojmova o fosilima i paleontologiji i dati pregled opšteg toka razvoja koji je doveo do modernih ljudi. Nakon ovoga, pozabavićemo se svakom glavnom vrstom na putu do modernog čoveka; i konačno, vratićemo se na još jedan opšti pregled, da povežemo sve delove u celinu.

a) Fosili

Autori ovog sajta se zahvaljuju profesoru Denisu O’Nilu iz Palomar koledža na velikodušnoj dozvoli da ovde upotrebimo mnoge od njegovih slika i primera. Za analizu evolucije hominina sa stanovišta fizičke antropologije, čitaocima koji znaju engleski jezik iskreno preporučujemo njegov sajt na adresi: http://anthro.palomar.edu/tutorials/physical.htm

    Kosti sporije trunu nego ostatak tela, pa mnogi ljudi misle da kosti traju jako dugo; istina je, međutim, da se pod uobičajenim uslovima kosti potpuno raspadnu u roku od nekoliko godina. U suvim područjima ovo može trajati duže, a u slučaju kada su kosti zaklonjene i potpuno izolovane od vode (recimo, u kamenom sarkofagu), one mogu trajati hiljadama, pa i desetinama hiljada godina. Neke kosti naših predaka su očuvane upravo na ovaj način, što omogućava njihovu detaljnu analizu. Recimo, neke kosti Neandertalaca su tako dobro očuvane, da su naučnici iz njih uspeli da izdvoje DNK i da na osnovu poređenja sa uzorkom DNK modernog čoveka obore teoriju po kojoj su se Neandertalci stopili sa modernim ljudima.

Definišimo dve važne reči ovde: Hominidi su grupa koja uključuje orangutane, gorile, šimpanze, bonobo i ljude. Hominini su podgrupa hominida, potomci jedne predačke vrste koja se podelila pre šest miliona godina; u hominine spadaju šimpanze, bonobo, svi izumrli preci čoveka, i današnji ljudi. Kako i zašto su ove grupacije napravljene je objašnjeno u tekstu o ugnježdenoj hijerarhiji čoveka, a delom i u sedmom poglavlju uvoda u evoluciju.

     Ipak, kosti stare više od nekoliko desetina hiljada godina počinju da se raspadaju same od sebe čak i u potpuno suvim uslovima i ubrzo se pretvore u prah. Jedini poznati način na koji ove stare kosti mogu biti očuvane jeste proces fosilizacije. U ovom procesu, duboko zakopane kosti bivaju mineralizovane: proteini kostiju bivaju zamenjeni neorganskim mineralima, koji tokom kristalizacije zauzimaju prostor u kome se nalazila kost. Ovim fosil doslovno postaje parče kamena u obliku kosti. Fosili se datiraju pre svega radiometrijskim metodama; kombinacija tri metoda radiodatiranja daje datum fosilizacije na osnovu koga se može odrediti u kom periodu je fosilizovano biće živelo.
     Arheologija nalaza je takođe važna. Ako su fosili nađeni u istom sloju kao i ostaci vatre, recimo, ili ostaci kamenog oruđa, ti predmeti se takođe mogu datirati i na osnovu njih se može nešto naučiti o kulturi naših predaka i načinu njihovog života.

Mnogi kreacionistički tekstovi tvrde da radiodatiranje ne proizvodi dobre rezultate. Odgovor na te tvrdnje možete naći ovde

     Zatim, tu je morfološka analiza. Oblik i položaj kostiju, oblik lobanje, zapremina mozga, i mnogi drugi parametri pažljivo se mere i interpretiraju. Na osnovu ovih merenja se uspostavljaju parametri: kako je naš predak hodao, kakvo mu je bilo držanje tela, kako je izgledalo lice, itd.
     Konačno, na osnovu datiranja, morfologije i arheoloških nalaza, naučnici pokušavaju da reše zagonetku čovekovog nastanka. Ovaj posao je veoma težak i neizvestan, mada je danas mnogo lakši nego što je bio pre pedeset godina. Masa novih fosilnih nalaza, kao i unapređene, preciznije metode datiranja i analize organskih ostataka, omogućili su značajan napredak...

b) Prvi pogled na stablo razvoja čoveka

     Pre nego što počnemo da se bavimo pregledom pojedinačnih vrsta i da sistematizujemo koja vrsta je postojala u kom periodu vremena, vredi pogledati par slika. Prvo, pogledajmo kakva je tačno veza između ljudi i ostalih primata:

     Kao što se može videti, stablo ljudske vrste je veoma razgranato i ne nalikuje direktnoj liniji koja vodi od majmuna do modernog čoveka. Za opis celog stabla bilo bi potrebno napisati nekoliko knjiga; u okviru ovog teksta, usredsredićemo se na poslednji deo grananja, koji sadrži tri generalne grupe.
     Prvu grupu čine Ardipithecus i njegovi rođaci, o kojima ne znamo skoro ništa osim da su postojali. Drugu grupu čine sami Australopitekusi, što uključuje i jednu grupu njihovih predaka, Parantropuse. Treću grupu čini genus Homo, koji obuhvata naše neposredne pretke, praljude koji su govorili jedni sa drugima i koristili alatke u svojoj borbi za opstanak.
     Iz ove slike, međutim, stvari i dalje izgledaju mnogo jednostavnije nego što jesu - čini se kao da su nam majmuni “iza ćoška”. Zato bi bilo dobro da pogledamo još jednu sliku na kojoj se vidi raspored fosila pomenute tri grupe kroz vreme:

(Slika adaptirana iz teksta Džima Folija o evoluciji hominida, koga možete videti ovde.)

    Treba imati u vidu da ova slika ne pokazuje koja vrsta iz koje sledi, već samo starost fosila, i njihove najosnovnije osobine. Pogledajmo sada detaljno ove fosile, idući od najstarijih prema najnovijima...

II Magloviti početak

     Naučnici danas raspolažu značajnim brojem veoma potpunih fosila gotovo svih koraka našeg razvoja od prvih Australopitekusa do danas. Vredi pokazati, međutim, šta se može zaključiti i iz nepotpunih fosila: malo informacije nije isto što i potpuni nedostatak informacija. Počnimo od tri fosila koji se nalaze u najranijem periodu ljudske evolucije:
     Prvi je Sahelanthropus tchadensis, koji nam je poznat na osnovu jedne lobanje i nekoliko delimičnih vilica i zuba, starih između šest i sedam miliona godina (fosil je pronađen 2002. godine). Lobanja je tipična za hominine, sa malim mozgom od oko 350 kubnih centimetara (ljudski mozak ima prosečnu zapreminu od oko 1500 cm3), i mnogim drugim osobinama koje su očigledno homininske. Ali tu je i nekoliko osobina tipičnih za ljudske lobanje, uključujući i daleko manje očnjake nego što je uobičajeno za majmune.
     Drugi je Orrorin tugenensis (pronađen 2001.), star šest miliona godina. Sve što imamo od ove vrste jesu delovi kostiju ruke i nogu, kao i ostaci donje vilice. Iako je i dalje očigledno veoma srodan šimpanzi, Ororin je imao zube slične čovekovim, a kosti nogu ukazuju da je, makar deo vremena, hodao na dve umesto na četiri noge.
     Treći je Ardipithecus kaddaba, fosil koji se sastoji od nekoliko delića kostiju vilice, nekoliko zuba, i delova ramena i kičme. Ove kosti takođe spadaju u kategoriju "veoma slične početnim homininima, ali sa nekim ljudskim osobinama."

    Dakle, parčići kostiju, dovoljni da se može videti da se radi o tri različite vrste, i da se vide neke sličnosti, ali...šta to u stvari znači? Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, pogledajmo još jedan korak:

    U nešto kasnijim slojevima od onog u kome su nađeni bledi tragovi Ardipithecus kaddaba, nađena je grupa od nekoliko fosila jedne veoma slične vrste (toliko slične da se verovatno radi o direktnom potomku). Nazvana Ardipithecus ramidus i stara oko 4,6 miliona godina, ova vrsta je ostavila tragove koji uključuju i jedan danas čuveni fosil: Ardi, oko 45% kompletan skelet prelaznog hominina.
    Cifra od 45% može izgledati mala, dok ne uzmemo u obzir simetriju tela. Recimo, ako imamo kosti leve noge, ali ne i desne, to smanjuje kompletnost fosila. Ali pošto iz drugih fosila iste vrste (pored Ardija, imamo delimične ostatke još devet pripadnika iste vrste) znamo da su leva i desna noga bile sastavljene od istih kostiju, na osnovu leve noge možemo rekonstruisati desnu.
    Ardi je imao stopalo sa pokretnim palcem, kojim je mogao da se hvata za grane drveća kao i današnje šimpanze. Međutim, ovo stopale je bilo delimično adaptirano uspravnom hodu, kao i ostale kosti nogu i pelvisa. Ardi je bio stvorenje koje se kretalo na četiri noge u drveću, ali na dve noge po ravnom tlu.

     Šta sada naučnici mogu da zaključe iz svega prethodnog?
     Pre svega, na osnovu ovih ostataka mi znamo da je pre šest miliona godina u centralnoj Africi postojalo više različitih vrsta hominina. Pošto imamo fizičke dokaze tog postojanja, njihove kosti, ovo je bezpogovorna činjenica.
    Povrh toga, iz ovih kostiju jasno vidimo da su neka od ovih bića dobar deo života provela hodajući na dve noge. A iz poređenja kostiju Ororina i Ardija, vidimo da se ova sposobnost hoda razvijala i postajala sve bolja i bolja kroz vreme.
    Ovo je sve što možemo da kažemo sa potpunom sigurnošću. Ali mada se radi o samo dve jasne informacije, one uopšte nisu beznačajne kada ih uklopimo u ono što sledi. Jer, pogledajmo sada šta se može naučiti kada posedujemo više kompletnih fosila...

III Australopithecus i Paranthropus

     Australopitekusi obuhvataju više vrsta, od kojih je jedna i A. afarensis, naš najverovatniji davni predak. Pogledajmo za trenutak stablo razvoja Australopitekusa, i njihovih izumrlih potomaka, Parantropusa:

Australopithecus anamensis je najslabije poznat od svih Australopitekusa. Imamo samo devet nekompletnih fosila starih oko četiri miliona godina, uglavnom kostiju nogu – dovoljno da znamo da to veoma primitivan Australopitekus, da je reč o dvonožcu, i da su zubi slični ljudskim. Ali ovo nije dovoljno da izvučemo dublje zaključke.
     Prava priča počinje sa Australopithecus afarensis, koji je najverovatnije među našim direktnim precima. Ova vrsta nam je poznata iz više desetina nalaza, uključujući nekoliko više od 90% kompletnih fosila, među kojima se nalazi čuvena “Lusi” – preko 70% kompletan skelet ženke A. afarensis.
     Mada su kreacionisti više godina tvrdili da se zbog Lusinih nepotpunih nogu ne može znati da li je A. afarensis hodao na dve noge, dalji nalazi (pogotovo fosili nađeni u Hadaru, Etiopija) definitivno su potvrdili da su ovi rani Australopitekusi hodali na dve noge.
     Lice afarensisa imalo je izbačenu vilicu, sličnu vilici šimpanze. Zubi su bili veoma slični ljudskim, sa mnogo manjim očnjacima nego kod ranijih primeraka. Karlica je prilagođena hodanju, a oblik femura (butne kosti) je takav da bi četvoronožno hodanje bilo veoma neprijatno za afarensise.

    Zapremina lobanje afarensisa je približno ista kao i zapremina lobanje šimpanze i malo je verovatno da je afarensis bio znatno inteligentniji. Zašto je tako naizgled sporedan detalj, poput hodanja na dve noge, doveo do razvoja tako kardinalnog svojstva kao što je inteligencija? Svi viši primati imaju ruke kojima mogu da hvataju i drže predmete; međutim, upotreba ruku je veoma ograničena, pošto viši primati ne mogu da efikasno koriste ruke u pokretu – čim treba da potrči, šimpanza, recimo, mora da koristi svoje ruke za odupiranje i ravnotežu. Uspravni hod je dozvolio Australopitekusima da drže stvari u rukama dok hodaju, što im je omogućilo da razviju alatke koje su mogli da prenose sa mesta na mesto, da drže u rukama oružje za lov, i da mnogo svrsishodnije koriste tragove inteligencije koju su imali. Vrlo je verovatno da je upravo ovaj napredak bio ključan u razvoju razuma kasnijih potomaka afarensisa.
     Neki kreacionisti i danas insistiraju da je A. afarensis samo izumrla vrsta majmuna. Takvima preporučujemo da pogledaju skelet prikazan na slici, koji pokazuje afarensisa u hodu. Mada još ne čovek po razumu, afarensis je već hodao kao čovek, uspravno...
     Od otkrića potpunih skeleta do danas, urađeno je više rekonstrukcija izgleda afarensisa, od kojih je jedna prikazana ovde. Pri posmatranju ovakvih rekonstrukcija treba imati u vidu da je opšti izgled (pogotovo izgled vilice i očiju) verovatno tačan, ali da su mnogi detalji (boja kože, dlakavost) puko nagađanje.
     U savršenom primeru prelaznih fosila, afarensisa je nasledila mnogo razvijenija vrsta poznata kao Australopithecus africanus. Paleontolozi su dugo pretpostavljali da je afarensis bio direktni predak čoveka; međutim, noviji dokazi pokazuju da je afrikanus nasledio afarensisa, i da se negde kod afrikanusa (ili iz neke grupe između afarensisa i afrikanusa) desio veliki razlaz ljudske vrste. Sa jedne strane su se odvojili Paranthropusi, sa druge strane se odvojio genus Homo, čovek.
     Veza između vrsta se možda najlakše može videti ako uporedimo stopala i karlice šimpanze, afrikanusa, i modernog čoveka (Homo sapiens):

    Još zanimljivije je poređenje lobanja afarensisa, afrikanusa i modernog čoveka:

     Kao što se može primetiti, lobanja je još uvek daleko od ljudske. Zapremina mozga je suviše mala, a kao što se vidi na lobanji Taung deteta (više od 90% kompletnog skeleta bebe afrikanusa) očnjaci su još uvek bili šiljati. Ali, oblik lobanje je već počeo da se menja i povećava, prateći rastuću inteligenciju Australopitekusa.
     Ovde je počela da se događa još jedna promena. Mužjaci većine primata mnogo su veći od ženki, što je bio slučaj i kod afarensisa (prosečna težina mužjaka afarensisa je bila oko 45 kg, prosečna težina ženke oko 29 kg). Kod afrikanusa, ova razlika počinje polako da se smanjuje – prosečan mužjak afrikanusa je bio težak oko 41 kg, prosečna težina ženke je bila oko 30 kg.
     Pre nego što pređemo na naše skorije i bliže rođake iz genusa Homo, trebalo bi makar baciti brz pogled na Parantropuse, granu "uspravno hodajućih šimpanzi" koja je izumrla pre otprilike milion godina...
     Najranija i najmisterioznija vrsta Parantropusa je Paranthropus aethiopicus, od koje nam je ostala jedna delimična lobanja i nekoliko parcijalnih fosila. Zbog nedostatka podataka, nije sigurno da li je aethiopicus bio predak kasnije vrste Paranthropus robustus, ili je ona nastala direktno od afrikanusa. Veoma je verovatno, međutim, da je treća vrsta Parantropusa, Paranthropus boisei, nastala od aethiopicusa.
     Svi Parantropusi imaju neke zajedničke osobine: debela i čvrsto građena lobanja sa tipičnom koščatom “krestom” na vrhu, kao i masivna vilica sa velikim i snažnim zubima. Zapremina mozga je malo veća nego kod ranijih Australopitekusa, i neki arheološki nalazi pokazuju da je vrlo verovatno da su Parantropusi koristili slomljene kosti kao alatke za kopanje.

IV Rani Homo

     Pre oko 2.3 miliona godina, jedna grupa australopitekusa je napravila veliki skok u tehnologiji: umesto korišćenja kostiju ili kamenja koje bi uspeli da nađu, pripadnici ove grupe su počeli da sami proizvode svoje alatke.
     Proizvodnja alata podrazumeva sposobnost planiranja: neke grupe današnjih šimpanzi umeju da, kada nađu mravinjak, na brzinu od grane naprave prostu alatku za izvlačenje mrava iz njihovih podzemnih tunela. Međutim, nikada nije viđen nijedan šimpanza kako pravi takve alatke unapred, spremajući se za lov.
     Prva grupa praljudi koja je postigla ovaj napredak smatra se pravim početkom genusa Homo, istinskim ljudima. Pre nego što počnemo priču o njima, pogledajmo stablo razvoja na osnovu svih podataka koje imamo do danas:

     Prva vrsta otkrivena zajedno sa ostacima oruđa i tragovima upotrebe tog oruđa jeste Homo habilis. Znatno kasnije su otkriveni tragovi vrste slične habilisu, mada sa značajnim razlikama u strukturi lobanje. Ova vrsta je nazvana Homo rudolfensis, mada još uvek nije sigurno da li je reč o posebnoj vrsti, ili tek o malo drugačijoj grupi habilisa. Za potrebe ovog teksta, koristićemo reč “habilis” da označimo obe ove grupe.

     Na slici se vidi da je lobanja habilisa u nekoliko detalja različita od lobanje afrikanusa. Zanimljiv je prvi znak smanjenja veličine vilice, i njene manje isturenosti; zapremina mozga je samo malo veća nego kod Australopitekusa. Karlica i leđa habilisa su bolje prilagođena uspravnom hodanju, tako da ovde već nestaju svi tragovi povijenosti. Zubi su manji, što ukazuje da je habilis jeo mekšu hranu – rezultat sečenja hrane alatkama, što je zamenilo kidanje zubima.
     Ono što je možda najveća i najvažnija razlika u odnosu na Australopitekuse uopšte nije vidljivo spolja, već se može primetiti tek pomoću skeniranja unutrašnjosti lobanje. Naime, deo mozga koji kontroliše govor, takozvano Broka područje, nalazi se ispod veoma specifične izbočine na mozgu koja se uklapa u odgovarajuće udubljenje na lobanji. Nijedan od živih primata nema ovo udubljenje, niti su ga imali Australopitekusi i Parantropusi – ono se prvi put javlja kod habilisa. Znači, Homo habilis je bio prvi predak modernog čoveka koji je imao sposobnost govora! Ova sposobnost je verovatno bila prilično rudimentarna i ograničena, pošto ostaci vrata i veze kičme sa lobanjom pokazuju da je habilis verovatno imao vrlo primitivne glasne žice. Međutim, ova sposobnost, kada se jednom pojavila, relativno je brzo evoluirala, kao što ćemo videti u daljem tekstu.
     Prvi pripadnici roda Homo živeli su (koliko znamo) u jugoistočnom delu Afrike. Njihove alatke su bile veoma primitivne, uglavnom sačinjene od kamenja koje su lomili na takav način da lomljenje ostavi oštru ivicu. Pošto su prvi tragovi ovakvog oruđa nađeni u Olduvaiu, prva ljudska tehnologija se zove “oldovanska”. Primer jedne oldovanske alatke prikazan je na priloženoj slici.

V Homo ergaster

     Poslednji deo ljudskog stabla predstavlja savršenu tranziciju. Mozak polako raste, vilica postaje sve manje izbačena, glasni aparat se sve više razvija, zubi postaju sve manji...
     Promene su toliko glatke da postoji određena doza neslaganja među naučnicima u vezi sa tim da li su kasniji primerci i dalje deo vrste Homo ergaster, ili je reč o ranim primercima vrste Homo erectus. Dobar primer ove kontroverze je jedan od najkompletnijih fosila ergastera, “Dečak iz Turkane” (na slici), koga neki svrstavaju u ergastere, a neki u erektuse.
     Otkud neslaganje? Rani primerci ergastera imaju zapreminu lobanje od oko 700cm3 – oko 150cm3 više nego Homo habilis. Sledeći primerci ergastera kojima raspolažemo imaju zapreminu mozga od oko 850 cm3, dodatak od još 150 cm3, koji pokazuje naglu evoluciju inteligencije. Konačno, najrazvijeniji primerci ergastera dostigli su više od 900 cm3, što je na nivou ranih primeraka Homo erectusa. Kranijalni fleksus, deo vrata koji oslikava razvoj govornog aparata, takođe pokazuje stalni razvoj.
     Drugim rečima, imamo dovoljno fosila da pratimo evoluciju iz koraka u korak, da posmatramo kako se jedna vrsta pretvara u drugu; što samo po sebi dovodi do pitanja na kom mestu tačno treba povući liniju i reći da se tu nalazi granica između dve vrste...
     Jedini način da steknemo realnu sliku ljudske evolucije jeste da posmatramo ergastera i erectusa kao jedan kontinuum. Analiza fosilnih karakteristika nam govori da je negde u toku prelaza između ergastera i erectusa, možda baš u vreme kada je dečak iz Turkane živeo, došlo do sledeće velike podele ljudske rase. Jedna grupa je ostala u Africi i nastavila je da živi tamo do sledeće velike klimatske promene; ovu grupu čine naši direktni preci, arhaični Homo sapiens (alternativno nazvan Homo heidelbergensis). Druga grupa je izašla iz Afrike i naselila veći deo južne Evrope i Azije; ova, danas izumrla grupa, nazvana je Homo erectus, uspravni čovek.

VI Homo erectus

     Homo erectus je istorijski najuspešnija grana ljudske vrste. Naša vrsta, Homo sapiens sapiens, postoji tek nekih dve stotine hiljada godina. Erectus je vladao dobrim delom sveta skoro 750,000 godina.
     Od svih ljudskih predaka, Homo erectus je najbolje poznat nauci – preko dve stotine fosila je nađeno do danas na području od Španije do Kine, zajedno sa njihovim oruđem, tragovima lova, ishrane, načina života...
     Na osnovu ovog obilja arheoloških podataka, zna se da je erektus bio mnogo bolji lovac nego prethodni ljudi (koji su najverovatnije bili većinom skupljači plodova). Iz razvijenog mozga i tragova razvijenog govornog aparata znamo da je imao i relativno dobru sposobnost komunikacije. Ubojitost i efikasnost erektusa u lovu se dodatno povećala pre oko 1.200.000 godina, kada je došlo do sledećeg velikog skoka u razvoju tehnologije: prelaska na korišćenje vulkanskog kamena za oruđe, i izrade dvoseklih sekira. Ova tehnologija se naziva ačulejska, i neki primeri su prikazani na slici, zajedno sa principom proizvodnje ovakvih oruđa: erektusi su prvo grubo klesali kamen uz pomoć drugog, teškog i tupog kamena, pa zatim fino oblikovali oštricu mekim “čekićem” od kosti.

     Korišćenje oruđa i razvoj alata bili su plodovi erektusove inteligencije, ali su takođe vodili ka daljem pritisku za razvoj ove inteligencije: rani primerci erektusa imaju zapreminu lobanje od oko 850 cm3, dok poslednji primerci koje imamo dostižu i do 1200 cm3, što se preklapa sa nižim rangom zapremina mozga kod modernog čoveka!
     Kako je erektus izgledao? Njegova vilica je i dalje bila izbačenija nego vilica modernog čoveka, a takođe je još uvek bio prisutan takozvani supraorbitalni torus, tipično izbačeno čelo. Zubi su bili veoma slični čovekovim, ali i dalje veći, sa većim očnjacima. Rekonstrukcija verovatnog izgleda erektusa je prikazana na slici.
     Pre otprilike 400.000 godina, erektus je napravio poslednji veliki skok, savladavši upotrebu vatre. Međutim, upravo u ovom periodu, nova vrsta, potomci erektusa iz Afrike, počela je da se širi kroz Evropu i Aziju. Homo sapiens, moderni čovek, konačno je stupio na scenu. Njegov dolazak, uz njegovu modernu tehnologiju i veću inteligenciju, predstavljao je kraj erektusa. Mada je moguće da su izolovane grupe preživele još stotinama hiljada godina (možda čak i do samo dvadesetak hiljada godina pre naše ere), u roku od sto hiljada godina, novi osvajači su preuzeli najveći deo teritorija kojima je erektus nekada vladao.

VII Homo sapiens

Danas postoji samo jedna vrsta genusa Homo, i mi tu vrstu zovemo “čovek”. U prethodnom tekstu smo videli da se ova vrsta najverovatnije odvojila od erektusa negde u toku prelaza ergaster-erektus. Kao što je uobičajeno u evoluciji, nije dugo bila reč samo o jednoj vrsti. U okviru ove diskusije, važne su tri vrste, ili podvrste: prvi, arhaični Homo sapiens, takođe poznat kao Homo heidelbergensis; i dve podvrste na koju se ova originalna vrsta podelila, moderne ljude, Homo sapiens sapiens, i neandertalce, Homo sapiens neanderthalensis. Ove dve vrste su bile veoma bliske i genetski i morfološki (razlike su otprilike iste veličine kao razlika između pasa i vukova), i postoji mogućnost da su se i povremeno ukrštale.
     Arhaični sapiensi su poznati na osnovu nekih šezdesetak fosila, starih između 800 i 400 hiljada godina. Posedovali su mnoge osobine slične erektusu, ali znatno sličnije modernim ljudima. Prosečna veličina mozga je bila oko 1200 cm3, veća nego kod erektusa ali manja nego kod modernih ljudi. Lobanja je postala zaobljenija nego kod erektusa, zubi manje izraženi, i vilica uvučenija. Mnogi primerci, pogotovo stariji, i dalje imaju izražene koščate izrasline iznad obrva, sa čelom nagnutim unazad. U još jednoj savršenoj evolutivnoj tranziciji, razlika između erektusa i ranih arhaičnih sapiensa je minimalna i teško je povući liniju između dve vrste.
     Arhaični sapiensi su se podelili na dve grupe koje su donekle postale različite. Sa jedne strane su stajali naši preci i naša današnja rasa. Sa druge strane bili su neandertalci.
     Neandertalci su živeli između 400.000 do 30.000 godina p.n.e; veoma su dobro proučeni, pošto do danas imamo preko četiri stotine njihovih fosila i ostataka. Bili su nešto niži, ali zato znatno širi i fizički snažniji nego moderni ljudi. Lobanje su im bile izduženije nego kod modernih ljudi, sa izbačenom vilicom i sredinom lica, ali i dalje sa nagnutim čelom. Donja vilica je obično bila uvučena u poređenju sa sredinom lica. Većina razlika između neandertalaca i modernih ljudi bila je upravo u građi lobanje; ostale kosti su uglavnom iste, sa izuzetkom ramena i neobičnog oblika nekih od kostiju karlice.
     Na slici možete videti rekonstrukciju izgleda neandertalca (kao i kod prethodnih rekonstrukcija, boja kože, kao i dužina i raspored dlaka su nagađanje). Obratite pažnju na dug, pljosnat nos, nagnuto čelo, i uvučenu vilicu.
     Skeleti neandertalaca često pokazuju tragove lomljenja i ponovnog zarastanja kostiju, znak da je njihov život bio veoma težak i surov. Ipak, činjenica da su ljudi sa polomljenim kostima uspevali da prežive dovoljno dugo da te kosti zarastu, ukazuje da su neandertalci živeli u grupama u kojima su članovi podržavali jedni druge.
     Suprotno nekim ranim idejama koje se i dalje ponekad mogu naći u knjigama, neandertalci su bili visoko inteligentni – vrlo verovatno isto onoliko koliko i naši preci. Od njih počinje treća era razvoja kamenog oruđa, takozvana Musterijanska tradicija, a zna se da su bili veoma dobri i organizovani lovci koji su bili u stanju da uhvate mnoge velike i opasne zveri. Živeli su često u blizini ivica glečera tadašnjeg ledenog doba, i bili su veoma uspešni u preživljavanju u takvim hladnim i oskudnim uslovima.

     Za razliku od naših predaka, nije jasno da li su neandertalci uopšte imali tradiciju umetnosti, pošto do danas nisu otkriveni nikakvi tragovi njihovih slika ili dekoracija. Međutim, postoje tragovi da su verovali u život posle smrti, pošto su farbali svoje mrtve crvenim prahom, posipali ih određenim vrstama cveća, i ponekad sahranjivali zajedno sa ritualnim predmetima.
     Da li su neandertalci bili potpuno odvojena ljudska vrsta? Da li su neki od neandertalaca bili naši direktni preci? Iz kostiju neandertalaca je još krajem prošlog veka uspešno izolovana mitohondrijalna DNK, koja je zatim sekvencirana i upoređena sa mitohondrijalnom DNK modernih ljudi. Pokazalo se da su sekvence značajno različite, i da niko od modernih ljudi ne nosi neandertalsku mitohondrijalnu DNK (koja se prenosi na decu samo od majke, i time predstavlja isključivo nasleđe po ženskoj liniji). No, u periodu od 2010-te do 2014-te, grupa naučnika (na čelu sa čuvenim genomičarem Svante Pabom, iz instituta Maks Plank u Nemačkoj) je objavila više detaljnih sekvenci neandertalskog genoma. Ovaj genom je sekvenciran na osnovu fragmenata DNK izdvojenih iz najbolje očuvanih neandertalskih kostiju - veliki tehnički uspeh kada se uzme u obzir starost istih.
     Ovi novi nalazi sadrže jednu veliku zanimljivost. Naime, jedan mali broj gena (nešto manje od 4% ukupnog broja ljudskih gena) je u modernim van-Afričkim populacijama sličniji neandertalskim verzijama nego verzijama koje su prisutne u modernim isključivo-Afričkim populacijama (kao što su Joruba ili San bušmeni). Ovo znači da je moguće da su se moderni ljudi tokom selidbe iz Afrike u retkim slučajevima ukrštali sa neandertalcima, i da su neki od tih gena preostali u tragovima sve do danas. Za sada, analiza je suviše preliminarna i gruba da bi se išta moglo reći sa visokim nivoom sigurnosti, ali ovo je jedno pitanje na koje će buduća istraživanja moći da daju definitivan odgovor.
     Dodatna komplikacija je nađena 2012-te godine. U Denisova Pećini u Altajskim planinama u Sibiru, nađeni su ostaci kostiju nekoliko različitih ljudskih vrsta. Iz ovih kostiju, naučnici su uspeli da izvuku DNK i da sekvenciraju čitave genom; pokazalo se da neke kosti pripadaju neandertalcima, neke modernim ljudima, a da nekoliko fragmenata pripada prethodno potpuno nepoznatoj podvrsti. Ova treća vrsta Homo sapiensa nije ostavila dovoljno fosila, i mi ne znamo ni kako su njeni pripadnici uopšte izgledali. Ali Denisovljani (nazvani na osnovu pećine u kojoj su nađeni prvi ostaci) su ostavili trag u ljudskom genomu: plemena koja naseljavaju Okeaniju, kao i Australijski Aboridžini, nose oko 3-5% Denisovanskih gena u svojim genomima.

VIII Opšti pregled

     I tako smo stigli do Homo sapiens sapiens, modernog čoveka, vrste kojoj pripada kako pisac ovog teksta, tako i svi čitaoci. Ostalo nam je još samo da povežemo sve prethodno rečeno u jednu celinu.
     Prvi korak u razvoju je pojava dvonožnog hodanja. Osim po ovoj osobini, rani australopitekusi nisu bili mnogo različiti od svojih majmunolikih predaka; da su preživeli do danas, ljudi bi ih verovatno smatrali uspravnim majmunima. Dvonožno hodanje je bilo najpre primitivno, ali se veoma brzo razvilo do današnjeg nivoa; već kod Homo habilis su noge i kičma postali praktično onakvi kakvi su i danas kod modernih ljudi.
     Razvoj mozga je bio druga priča. Mada veličina mozga nije merilo inteligencije, generalni rast zapremine mozga jeste pratio razvoj oruđa i upotrebe tog oruđa kroz istoriju, tako da neki nivo korelacije postoji. Pogledajmo tabelu:

vrsta raspon veličine mozga (cm3) prosek veličine mozga (cm3)
šimpanza 300-500 -
australopitekusi 400-530 -
Homo habilis 500-750 631
Homo erectus 800-1250 1000
neandertalci 1300-1750 1400
moderni čovek 900-2300 1345

     Može se videti kako se mozak razvijao korak po korak. Skeleti i lobanje pokazuju sličan gradualni razvoj, savršeni evolutivni prelaz od jedne vrste ka sledećoj. Ostalo je još samo jedno pitanje: zašto su ljudi danas jedini preživeli članovi naše familije?
     Naši dalji rođaci, šimpanze, žive kao skupljači u džungli, za koju su mnogo bolje prilagođeni od nas. Između ljudi i šimpanzi nikada nije postojao direktan sukob. Ali sukob jeste postojao između ranih ljudi i australopitekusa: živeli su na istim područjima, hranili su se sličnom hranom, i koristili slične resurse. Prvi ljudi, naoružani svojim novim kamenim oruđem i većom inteligencijom, su prvo potisnuli australopitekuse, da bi ih zatim i istrebili. Ovaj proces nije bio brz – od nastanka prvih ljudi, do nestanka zadnjih parantropusa je prošlo skoro milion i po godina – ali je bio nezaustavljiv. U nekom smislu, australopitekusima je odzvonilo u trenutku kada je prvi Homo habilis dohvatio polomljeni kamen i pomislio “hej, ovim mogu da sečem meso”.
     Sa kasnijim ljudskim vrstama, situacija je malo komplikovanija. Homo erectus je bio veoma raširen, i polako je evoluirao u nekoliko podvrsta. Najvažniji razvojni put za nas se odigravao u Africi, u kojoj su nastali arhaični preci Homo sapiensa. Grupe tih pra-sapiensa su se proširile iz Afrike. Jedna je potisnula erektuse iz Srednjeg Istoka i Evrope, i polako je postala ono što danas zovemo neandertalci. Druga grupa, Denisovljani, se naselila u centralnoj i južnoj Aziji. Ali najveći deo arhaičnih Homo sapiensa je ostao u Africi... sve do takozvane Velike Migracije.

     Velika Migracija je poslednji danas poznat značajan korak u razvoju modernog čoveka. Preci današnjih ljudi su se pre oko 100,000-70,000 godina naglo proširili iz Afrike (gornja slika, označeno crvenom bojom). Prvo su naselili Arabiju i Srednji Istok, gde su se ukrstili sa Neandertalcima (zelena linija). Ta grupa je zatim migrirala ka istoku i severozapadu, potiskujući Neandertalce i preostale erektuse pred sobom. Jedna istočna grupa je naišla na Denisovljane, i ukrstila se sa njima (plava linija; plava tačka označava Denisova pećinu), pre nego što je nastavila put ka Okeaniji i Australiji. Istočna grupa koja se nije ukrštala sa Denisovljanima je naselila Tibet, Kinu, a zatim (prelazeći Beringov moreuz) i Ameriku.
     Ova Velika Migracija je ostavila tako čvrst zapis u genima da se oni mogu i dan danas jasno videti u DNK sastavu modernih stanovnika. Svaki korak ovog praiskonskog širenja se može pratiti, i može se videti kako su se porodice delile, i kako su rođaci birali različite puteve. Svi ljudi koji danas žive van Afrike su potomci tih prvih grupa avanturista i osvajača, koji su napustili kontinent u kome se ljudska vrsta rodila, i počeli sa širenjem kroz ostatak sveta; svi nose mali kontigent Neandertalskih gena, "pokupljen" usput u Srednjem Istoku pre skoro sto milenijuma.
     Ogroman projekt, "Genographic," je do danas skupio genetske podatke više desetina hiljada ljudi, na osnovu čega je gornja slika izgrađena (a i mnoge dodatne detaljnije analize). Danas svako ko želi može da pošalje uzorak DNK na testiranje, i da sazna ko su njegovi preci, i gde su ti preci putovali u davnim vremenima. I sa svakom godinom koja prolazi, ova slika postaje sve jasnija.

IX Dodatak: Homo floresiensis

    Tokom 2003-će, na ostrvu Flores u Indoneziji su nađeni su ostaci patuljastih skeleta veoma neobične ljudske vrste. Ovi ostaci su ličili - i po izgledu i po zapremini mozga - na Homo erectus fosile, ali su pritom bili mnogo nižeg stasa. Dugotrajna prepirka između dve grupe naučnika je odložila potpunu analizu ovih fosila godinama (Indonežanski naučnici su tvrdili da fosili "pripadaju Indoneziji" i nisu dali drugima pristup, dok je grupa Australijskih naučnika u stvari otkrila same fosile i imala potrebnu ekspertizu). Potpuna slika je počela da izlazi u javnost tek nedavno, i sve analize još nisu završene.
     Poreklo Homo floresiensis, kako je ova vrsta nazvana, je i dalje donekle misteriozno. Kosti nisu dovoljno očuvane da bi se iz njih mogla izvući DNK, tako da genetska analiza ne može da se izvrši. Po strukturi, moguće je da se radi o podvrsti Homo erectus ili čak možda Australopithecusa. Ono što je zaprepašćujuće je njihova starost: neki od fosila su datirani na manje od 13,000 godina.
     Potrebno je još analize i još dodatnih uzoraka da bi se ustanovilo tačno o čemu se radi. Ali za sada, najverovatnija hipoteza izgleda ovako: jedna grupa arhaičnih hominina, možda ranih erektusa, se naselila na ovo izolovano ostrvo. Na tom ostrvu su živeli desetinama hiljada godina, polako evoluirajući u novu podvrstu veoma niskog stasa. Ta podvrsta je uspela da preživi u izolaciji do pre ~13,000 godina, kada je pritisak modernog ljudskog stanovništva konačno doveo do njenog izumiranja.
     U toku su iskopavanja koja pokušavaju da nađu dodatne podatke i ostatke povezane sa ovom neobičnom vrstom praljudi. Ako se nađe ostatak koji je dovoljno očuvan za DNK analizu, to bi ne samo omogućilo uvid u poreklo samog Homo floresiensisa, već bi skoro sigurno dalo jako lep uvid u genetiku erektusa i ranijih predaka modernog čoveka.

 

[nazad na vrh strane]